06.04.2019

Nagrađeni rad Uroša Tirnanića na festivalu Male morske pjesme i priče - Moje zamišljeno putovanje

Znam da u virtuelnom svetu, punom raznih računarskih mašina, mogu otputovati bilo gde i biti bilo ko. Ali, u realnom svetu, ja sam ovaj četrnaestogodišnji dečak sa svim svojim manama i vrlinama, koji živi svoj stvarni život i koji samo u mašti može otputovati u neko drugo vreme, kada to poželi.

 

Uroš Tirnanić 8-1

Škola: OŠ „Ratko Mitrović“, Omladinskih brigada 58; 11070 Novi Beograd

Pre nekoliko meseci smo, na pijaci, kupili vremeplov od sedamdeset kvadrata. Mama i tata su prodali stan i auto, jer više nije moderno živeti u stanu, niti voziti auto. Tako smo se i mi, kao i većina naših prijatelja preselili u vremeplov. 

 

Živeti u vremeplovu je zaista interesantno. Postoje različito konstruisani vremeplovi, a ovaj naš ima jedan veliki digitalni sat i jedan brojčanik. Digitalni sat služi da u njega ukucaš bilo koji vek ili godinu, iz prošlosti ili budućnosti, u koje želiš otići. Brojčanik je namenjen da uneseš broj godina koje želiš da imaš, odnosno biraš da li želiš da budeš, na primer, beba od godinu dana, ili možda deka, od 70 godina.

 

Pošto sam oduvek bio veoma radoznao i privlačile su me nepoznate stvari, za početak sam poželeo da se nađem u praistoriji i da imam 40 godina.  Za par sekundi vratio sam se oko milion godina unazad  i zatekao sebe u jednoj pećini gde sam pomoću dva kamena pokušavao da upalim vatru, kako bih ispekao meso divlje svinje. Onda su mi prišla dva deteta i vikala: „Tata, tata, hajde da igramo piljke!“ Sve mi je bilo jasno, a u stvari mi ništa nije bilo jasno. Osetio sam veliku ljubav prema njima i počeli smo da bacamo kamenčiće i da ih hvatamo. Bili su veštiji od mene, imali su spretnije ruke, pa su me pobedili. Kada se igra završila, tražili su da montiram točkove na drveno korito, kako bi se vozili. Uradio sam to i hteo da se još malo vozim sa njima, ali me je neka znatiželja vukla dalje. Uostalom, sada sam znao, kada god poželim da oni budu sa mnom, dovoljno je da imam 40 godina.

 

Vratio sam se u vremeplov. Želeo sam da odem u stari vek. Pošto sam znao da je to najduži period ljudske istorije, smislio sam da se što kraće zadržavam u pojedinim godinama, tako da sam stao pored digitalnog sata, otvorio knjigu iz istorije za peti razred i pritiskao dugmiće. Tako sam pritiskajući godine, prvo video sebe kako radim kao pisar klinastog pisma, zatim sam bio graditelj piramida u starom Egiptu, onda sam se sa Ahajcima naselio na Peloponez, kasnije sreo Homera i čitao „Ilijadu“ i „Odiseju“, pa sam tako, prolazeći kroz godine, postao uspešan ratnik u Sparti, veliki graditelj hramova u staroj Grčkoj i bacač koplja i diska na Olimpijskim igrama. Stigao sam čak i do reke Tibar, u Rim, te bio konjanik u rimskim legijama... Sve je prolazilo tako brzo i munjevito. Iz minuta u minut, prebacivao sam se iz godine u godinu, iz zemlje u zemlju, da mi se zavrtelo u glavi...Srušio sam se od umora i zaspao...

 

Kada sam se probudio, shvatio sam da mi je bilo dosta putovanja po dalekoj prošlosti i da bih mogao da odem malo u budućnost.  Opet sam poželeo da imam 40 godina života i da budem tačno 100 godina u daljoj budućnosti. U tom trenutku sam bio srećan i sa dvoje dece i ženom živeo u ogromnom vremeplovu koji je imao oko sto spratova i u kome sam imao sve: stan, kancelariju, prodavnicu, vrtić, školu, bolnicu, restoran, pozorište, hotel...U njemu su radili kiborzi, a primali smo i goste iz drugih galaksija. Na vrhu je bio ogroman teren za integalaktički fudbal i veliki bazen sa specijalnim hemikalijama koje su sprečavale da ne zarđaju oni koji su bili polu-roboti. Sve što mi je trebalo za život bilo je tu, na jednom mestu, ali ja sam vremenom postao nekako uznemiren i uplašen. Poželeo sam da vratim u one godine, kada smo mama, tata i ja živeli skromno, u normalnom stanu i kada sam skoro svaki vikend putovao kod bake i deke na selo. Želeo sam da imam mojih 14 godina i da svet bude onakav kakav je bio, dok sam bio dečačić. Pritisnuo sam dugme i našao se kod bake i deke na selu. Baka je spremila domaći sir i jaja i ispekla pitu od neprskanih jabuka. Stavila mi je sve to u ranac i ja sam sa dekom krenuo na pecanje. U mislima sam polako potiskivao mesto gde se nalazio veliki digitalni sat mog vremeplova, jer više nisam želeo da se vraćam u njega. Odlučio sam da ostanem zarobljen u ovom vremenu, sa vikendima na selu kod bake i deke. Zarobljen u vremenu, u kome preko nedelje idem u školu, srećan što se viđam i igram sa drugarima. Ne treba mi intergalaktički fudbal, mi ga igramo na travi, ispred škole. Hoću da ostanem u vremenu u kome šetam sa roditeljima, u kome uživamo u zajedničkim trenucima. Hoću da se radujem dok se nadam da ću jednoga dana dodirnuti vreli pesak Afrike, ići u Keniju na safari, ili krenuti u pustolovinu po Južnoj Americi

Ako želiš da naučiš više o novinarstvu

Prijavi se za učešće u radionici

Kontakt